Biznis Srbija
Vetroturbine na horizontu deluju kao simbol budućnosti – čista energija, moderna tehnologija i nada da će svet konačno smanjiti zavisnost od uglja i nafte. Ali kada se pogledaju vlasničke strukture, postavlja se pitanje: ko zapravo poseduje vetar? U Istočnoj Evropi odgovor često glasi – ne lokalne zajednice, ne građani, već strani investitori i velike kompanije.
Vetar kao resurs – iluzija slobode
Vetrom ne možeš trgovati, ne možeš ga zatvoriti u rezervoar, ne možeš ga staviti pod ključ. On pripada svima. Ili bar tako deluje. Ali čim turbina nikne na brdu, vetar postaje privatizovan resurs. Struja koju ona proizvede ulazi u sistem i prodaje se – po ceni i uslovima koje diktira vlasnik.
U mnogim zemljama Istočne Evrope, vetroparkovi su građeni uz ogromne subvencije država i EU. Ali vlasnici nisu lokalni, već strani fondovi i multinacionalne kompanije. Vetar duva nad poljima, ali prihod završava u inostranstvu.
Istočnoevropski paradoks
Poljska, Rumunija, Bugarska, pa i Srbija – svuda ista priča. Vetroparkovi se reklamiraju kao nacionalni uspeh i korak ka zelenoj budućnosti, ali kada se zaviri u ugovore, vidi se da su lokalne vlasti samo dale zemljište i subvencije. Investicije su dolazile iz Nemačke, Austrije ili Danske, a profit odlazi nazad tim kompanijama.
Primer: u Rumuniji je jedan od najvećih vetroparkova u Evropi, Fantanele-Cogealac, kapaciteta 600 MW. Ali njega ne kontrolišu Rumuni, već češki fond CEZ (kasnije prodato investicionim grupama). Slična je situacija i u Bugarskoj, gde vetroparkove često drže nemački i španski investitori.
Brutalne posledice za lokalne zajednice
Za lokalno stanovništvo, vetroparkovi često nisu doneli očekivani razvoj. Da, neki su dobili posao u izgradnji, ali dugoročno, turbinama upravljaju inženjeri iz sedišta kompanija, a ne ljudi iz sela preko čijih brda vetar duva.
Još gore – subvencije koje su plaćane stranim investitorima često su podizale račune za struju građanima. Tako je “zelena energija” postala dodatni teret za džep običnog čoveka, dok su strane kompanije ubirale sigurnu zaradu.
Ko zapravo profitira?
Na papiru – svi. Zemlja dobija više “zelene energije”, EU može da pokaže statistiku o smanjenju emisija, a investitori profit. Ali realnost je da su građani Istočne Evrope platili subvencije kroz poreze i račune za struju, a profit otišao van njihovih granica.
Vetropotencijal Balkana i Istočne Evrope postao je roba na globalnom tržištu. Ko poseduje kapital, poseduje i vetar.
Zaključak: sloboda ili nova zavisnost?
Postavlja se pitanje: da li su vetroparkovi simbol energetske nezavisnosti ili samo nova forma zavisnosti – ovaj put od stranih investitora? Ako država ne kontroliše ključne energetske resurse, već samo posmatra kako profit odlazi preko granice, onda vetar više nije zajednički, već privatizovan.
U budućnosti, možda će pravo pitanje glasiti: da li građani imaju pravo na vetar iznad svojih glava, ili je on već prodat na aukciji globalnog tržišta?
Biznis Srbija